Beograd noću
Posle četiri godine, od kojih tri kao da nisam ni bila živa, ova jedna je sasvim bila dovoljna da vidim pravo svetlo velegrada. Kao da se sav svet sjatio i pohrlio ka Beogradu, previše ljudi. A što bi rekao jedan moj drug "Grad nećeš upoznati ako ne izađeš iz kruga dvojke", i jeste u pravu. Posle svih tih godina rešila sam da malo živim, izlazim i upoznajem, jer život ne čeka. Sad ovaj period malo je naporan i težak ali jako zanimljiv.
U gradu ćete upoznati one ljude koji su došli iz svih krajeva Srbije, al' ako mislite da takve ljude nećete ni ptimetiti jer se osećaju kao autsajderi, grešite, ti si upravo najglasniji. Čovek bi pomislio da će se oni držati po strani, ali nije tako oni imaju neko čudno samopouzdanje i želju da budu viđeni.
Toliko je postalo predvidljivo šta je potrebno da postaneš TA devojka , dovoljno je da imaš tesnu i kratku odeću, da u klubu zauzmeš dobru poziciju da te svi vide, da se vrtiš kao da si na najboljim drogama i naravno cigara. I bitan je taj stav "NISTE MI NI DO KOLENA" i pogled ispod obrva. Sa tim dolazi i frajeri jer njih inponuje da smuvaju naj ribu u klubu. Al' nekako nažalost ti likovi koji pokupe te devojke mogu i očevi da im budu. U kafiću u kome visim svakodnevno maltene, ima poseban separe u kome vlasnici tog kafića pokupe te devojke nakon čega ih vode u stan iznad. Valjda će biti da te devojke inponuje to što oni imaju novca, ne znam...Nemako mi sve to bljuc. Zar nije bitno da budeš autentičan i da imaš neki svoj šmek, a ne da pratiš grupu nekih ovaca sa težnjom "koja će da ih ima više".
Lepo je kad živiš punim plućima i kad imaš "muda" da sutra ne pomisliš "šta mi je to trebalo. Ali ne treba preterivati, može sve to umereno..
Šta se dešava ?!
Devojka je verena, i jednostavno znaš to jer ima prsten oko ruke. Šta ima muškarac ? Prsten oko ruke? Ne ! Vernost u srcu ? Hmm, pa kako koji. Kažu da energija i te vibracije koje osetiš kad upoznaš nekog ne lažu. Kažu da najčešće kad osetiš povezanost sa nekim da i taj neki isto to oseti. Pa šta je onda sa onim osećajem kad sam tebe upoznala ? Pa šta je sa onim flertovanjem, nisam to valjda sama sa sobom radila ? Ne znam da li je to zato što si i ti nešto osetio, ili si samo želeo da se zezaš. Al‘ kako to da niko od tvojih prijatelja nije pomenuo tvoje emotivno stanje, nego su nas šta više spajali. Ne znam, al‘ nekako u dubini sebe mislim i osećam da tu ima nešto. Ne bi ti mene zvao da sedim kod tebe u krilu, ne bi ti kod mene u krilu sedeo, ne bi me golicao ne bi li nešto opipnuo, ne bi tražio da te grebem i mazim. Ne bi me pitao da li si mi nedostajao, ne bi me zagrio, ne bi tvoj prijatelj rekao da ti se sviđam, a ti ćutao.. Pa ne radi se to tako, makar u tom trenutku si trebao nešto da kažeš, nešto... I tako sve do momenta kada me zove drugarica da mi kaže da se ženiš, ženiš se sledeće godine, veren si... I šta sad, znam da ću te kad tad opet videti, i ako opet bude tako,ako opet osetim povezanost, jel to znači da treba da se borim za tebe, da tuđa nesreća bude moja sreća? I da je tako, kako ću živeti sa tim kad znam da sam te na takav način dobila, kako da znam da mi se neće vratiti i ujesti me to što sam te otela... Kako to da meni stalno svaki mio i loš izmakne..?
Zar je to ljubav ?
Sve više susrećem ljude koji uživaju u drami, čiji je ceo život drama. Zar se to život zove? Zar ne treba sami sebi da ugađamo, da uživamo, da olakšamo ? Zar se i dan danas koriste oni izrazi, tipa : "Ma nije on vredan tebe", "Shvatiće on šta je izgubio", "Ne zovi ga bićeš očajna", "Nikad ne šalji poruku prva", "On je običan kreten".. i još mnogih umotvorina.
Ja smatram da svaka osoba u život naš uđe sa razlogom, bilo da nas ojača, bilo da nas nauči šta je ljubav, bilo samo da prođe kroz njega... Uvek nešto naučimo, i to je suština. Zar posle svakog raskida da se ogovaramo, pričao loše jedno o drugom, zar nije lakše da se odraslo sa tim pomirimo, jer život ide dalje. Zemlja ne prestaje da se okreće. Kako to da neki ljudi jednostavno ne nauče.
I sve više susrećem i ljude koji su parovi samo zato što misle da ne mogu bolje, misle da ih niko drugi neće tretirati jednako dobro kao ovi sad. Da l je to jer se plaše samoće,jer se plaše novog početka, ne znam, ali znam da nije ljubav, nema iskrica, nema leptirića, nema žara...Zar sa tim treba da živimo, da to zovemo to ljubav, ne znam. Ali znam da to meni nije dovoljno, ja hoću nekog zbog koga ću svaki dan želeti da izgledam lepo, zbog koga ću da zatreperim kad ga vidim i pomislim na njega. Ne znam da l ću to i naći, ali znam da do sad nisam, možda ću ipak kao i ti ljudi samo morati da se pomirim sa tim da imam nekog ko me poštuje i tretira kako treba...Možda ljudi ne mogu da imaju sve i ljubav i dobar posao i zdravje, pa se i zato mirimo sa onim što nam život da i prihvatamo to...
A ipak možda ljubav jednostavno nije za mene...
Bilo je vreme...
U nekom trenutku u životu dobiješ onu potrebu da kažeš i saznaš sve. Što je vreme prolazilo, umesto da zaboravljam, kod mene je rasla ta potreba da sve nanovo proživim i ispitam.Srećna sam, jesam. Al‘ eto fali. Došao je dan. Vidim i čujem što šta se novo dešava. I pitam ga, skupim hrabrosti da pustim poruku.Sad je trenutak da se sve sazna. Zašto mi je dao broj onda kad smo se prvi put upoznali, kao i zašto ja njega nisam pozvala? Zašto smo se dopisivali do 3 sata ujutru, zašto nije pominjao devojku ? Zašto kad ga vidim u gradu ja se skrijem, zašto se ne javim? Zašto je posle ispao kreten, i slao one poruke? Zašto mi se posle sam javio, izvinjavao i zašto je dao novi broj? Zašto sam ga ipak pozvala, i zašto je pustao to veče baš te pesme? Zašto smo se prećutno posvađali, ne progovorivši ni reč? I zašto sam pri tom poslednjem viđanju prošla pored njega kao da ga nema? Sve je postalo jasno, sva su pitanja odgovorena, a na pola od njih sam i ja znala odgovor. Sada je ostalo još jedno pitanje, kako će mu se zvati sin? I nekako sada sve ima smisla, i polako se prisećam da sam par noći pre sanjala sovu, kažu to znači da imaš neke nerazjašnjene probleme u prošlosti. Možda je baš ovo, to što mi je trebalo da krenem dalje...
Komprikovano
Neki ljudi me prosto izbace iz takta. Da ne poveruješ.
Žalosno je kako s obzirom da odrastaju neke stvari ne menjaju, mišljenja su ista, ponašanje isto...
Još ako su vam takvi ljudi bliski, kako pobeći od njih? Kod mene ti ljudi se pojave odmah onog trenutka kad osete da sam srećna. Pa napokon da nešto zeznu. A još što je najgore imaju izuzetno veliku potrebu da izkažu svoje mišljenje bez obzira što se ne razumeju. Ne znam da li je to od prevelike želje da me zaštite, ili pak ona neka doza ljubomore. Al' jedno sigurno nisu svesni, prokleto boli i užasno nervira.
I dođavola, kakve veze ima to što imam dečka. Zašto potreba da se svima ispriča, ako ja prva ćutim ? Zašto osuđivati ako ne znaš ? I na kraju zašto imati neke stereotipe i predrasude u vezi nečijeg zanimanja ?
Prvi put sam u životu čula da zanimanje mog dečka ima veze sa njegovim ponašanjem prema meni...
E pa prema nekim osobama,ima.
Zapravo ako je vojno lice, velike su mogućnosti da će vas tući. Veći apsurd nisam čula, kao da neke osobe pričaju samo da bi nešto rekle, makar i bilo "bisto" kao ova izjava. A da zlo bude veće, ni ne znaju ga. Šta je sa onim "upoznaj pa sudi" ? Očigledno se negde izgubilo. A na kraju krajeva, zar poslednji "sud" nije moj, ja ga birala, meni odgovara. Nikad neću razumeti tu potrebu ljudi da misle i odlučuju za druge...
Pa sve i da je tako, i da statistika i koje još gluposti to pokazuju. Ako dođe do toga, znam samo jedno, to će mu biti poslednje ! Jer ne dam na sebe !
Prvi sastanak ?!
Večito pitanje kako završiti to veče prvog sastanka. Večita dilema. Da li veče završiti sa poljupcem ili pak nešto više.
Šta ako se baš na tom prvom sastanku postavi ono pitanje "Hoćemo u sobu?", da li je to stvar odluke i do nas samih. Ili pak postoji neko nepisano pravilo. Zapravo koliko smo širokoumni ?
Čini mi se kao da do tada je bio drugi čovek, a sinoć već drugačiji. Osećala sam se prevarenoom, kao da je sve varka. Da li je moguće da od jednog tako "FINOG" bude tako uobražen i pun sebe ? Koliko je moguće varati i lagati a da se ne pokaže pravo lice ? I da li su ipak na kraju svi muškarci isti? I kako je moguće da sam pored svega što sam se nagledala, opet pala. Da li je to ona očajnička želja da se osećaš sigurno u nečijem zagrlljaju, ili možda samo želja da nekome verujemo ? I onda ne mogu a da se ne zapitam koliko zapravo poznajemo osobe sa kojima izlazimo...
Jedna drugarica tvrdi da takvog treba odmah otpisati! Druga je zauzela neki stav da se pričom sve da popraviti, ali je okrenuta više stavu prve drugarice. I šta sad,
-da li dramiti i pitati se što se sve ovo meni dešava ( praviti "od komarca,magarca")
-jednostavno bataliti i sve razgovorom rešiti ili treća opcija
-prosto "FUCK off" i otisan je.
Ljubav, očaj, ljubomora, snovi....
Mislim da sve muškarce možemo da podelimo na dve grupe.
*Prvi su oni koji su sa tobom, al` kao da i nisu, zapravo dok god može da se jede sa strane, ješće, jer im je uvek lepše ono što nemaju. Zapravo takvo ponašanje je pre svega njihov nedostatak poštovanja tebe. A ti si najčešće slepa kod očiju...
*Drugi su oni koji očajnički žele da te obeleže. Kada kažem obeleže, pre svega mislim da njihovu želju da svi znaju da si ti samo njegova. S jedne strane koliko god ovo lepo zvučelo, ima i one neželjene efekte, jer je takav najčešće ljubomoran...
Ne mogu a da se ne zapitam, da l` postoji i treća grupa? Koliko god razmišljala, zapravo mislim da ne postoji.
Mada jedno može biti uteha, svaki od njih će naći neku koja će ga zaludeti, zbog koje će se menjati. Jer na kraju krajeva svi imamo istu potrebu : voleti i biti voljen! A koliko god mislili da gubimo, svaki put kad pokažemo emocije, zapravo i nije tako.
"protoTIP"
Zašto one koji nas tretiraju kao djubre, kujemo u oblake...? Zašto one koji su dobri, mi se pitamo šta im fali...? I zašto se svi hvataju za barabe...? Da li je to neki poremećaj, nepisano pravilo, mazohizam....?
I šta je uopšte tip muškarca, jel` to onaj što smo mi zmislile, pa nikako da nađemo, ili je to pak onaj što smo ga pravili od blata, dok je on lagao i varao...? Nešto nedostižno, ili baš suprotno... A koji je razlog zašto uvek kad upoznamo nekog dobrog upoređujemo ga sa baš onom barabom, koja nekako do tada kao da je radila dobre stvari ...? A baš taj što je dobar ispadne kao "frik", i onda se pitaš šta njemu fali...
I šta ako nam život šalje, samo dobre, da li to znači da treba da menjamo prototip našeg muškarca...?
Ne mogu a da se ne zapitam da li treba da se zadovoljavamo sa onim što nam život pruža, ili uvek samo našim idealima..?
Zavist ?!
Čudno je šta je to u ljudima, pa nas navodi da zavidimo nekome. Zavidimo najčešće prijateljima, čije živote dobro poznajemo. Zavidimo im na njivohim uspesima, ljubavnim životima, poslovima... Nije zavist, kao neki greh, već misao "Eh da sam to ja". Najčešće se javlja u onim trenucima kada nismo zadovoljni našim životima, kada nam se nešto loše desi, ili kada nemamo sreće koju svi toliko tražimo. Većinu vremena smo zadovoljni onim što nazivamo životom, ali...
Pričam sa drugaricom, i ona kaže : "Imaš sve, sve su ti pružili tvoji, kad neko gleda sa strane tvoj život je super, single si, nemaš zbog koga da se nerviraš" i tako u okrug. U kojoj meri ona meni zavidi toliko i ja njoj, kažem :"Imaš sve, preselila si se i zajedno živiš sa dečkom, udaćeš se, imaš posao, i sama si svoj čovek". Ona kaže "nekada je bolje da nemaš nikoga, nema briga", a ja kažem "nekada je i ta briga potrebna, jer to čini život".I može do sutra.
Ne mogu a da se ne zapitam, da li je to posledica svega što proživimo, pa uvek mislimo dugima je lakše, ili je to prosto u našem DNK da zavidimo?
'Štrikam"
Serije, i u njima toliko akcije. Izađeš u klub, i svi te saleću. Izađeš do pekare po hleb, naletiš na frajera, koji ti da broj i dogovorite se da se vidite. Sve deluje tako lako, ali zašto i zapravo nije tako? I da recimo pretpostavimo, da u stvarnom životu sve jeste tako lako. Koliko zapravo možemo verovati jedni drugima? Kako da znam da li je taj neko malo lud, ili krimi čovek ili lopov, kleptoman... Svejedno, i da opet pretpostavimo da je sasvim normalan, koliko zapravo možemo biti iskreni? Čini mi se da svaki početak veze, kada kreće upoznavanje, uglavnom se priča o prošlosti. I sada, šta raditi kada vas frajer pita, koliko je trajala najduža veza, koliko si ih imala...? Koliko nas zapravo laže? Je l' treba lagati, smanjiti ili povećati i vezu početi na lošim osnovama? Jer 1000 puta ponovljena laž postaje istina, ali kad ideš iz laži u laž, kad tad budeš uhvaćen ! Smatram, ako već ne želiš da pričaš o proslosti, najbolje je ono tradicionalno "da je valjalo ne bi bilo u prošlosti" i "hajde da pričamo o nama".
"ko visoko leti, nisko pada"
Prosto, bolju izreku nisam mogla naći. I trebam se više naučiti, posle toliko puta ponovljenih grešaka. Ali ja kao sluđena. Kako samo sitnica, može da ti vrati osmeh. Al' nešto baš najsitnije, nečiji trenutak upućen tebi, malo pažnje. A ja od toga napravim "magarca", kao da više nisam naučila da ne maštam. Celu budućnost ja vidim, a kao za inat, od te budućnosti, i B u stvarnosti. I znaš, boli, imam ocećaj da me neko ukleo, da kad god se ponadam, to propadne, nestane ! Neka veštica je sigurno rekla :"Neka nikada ne bude srećna u ljubavi". I mahnula tim njenim štapićem. Kao u onim bajkama. Taman malo poletim, onda me nešto lupi po krilima, i razlupam se o beton.
Sad je na njemu da nešto uradi, njegov potez. Kao šah, ili pak žmurke, ili još bolje, gluvi telefoni. Ili sam ja sama umislila nešto što i ne postoji. Nije on neka zverka, al da je veći zalogaj za mene, to stoji. Ja i ljubav treba da se pomirimo, sad očigledno ne pričamo. A za poklon pomirenja, ljubav može da mi donese njega.
Mutna posla
Kažu u ljubavi ne treba propustiti nijednu priliku, da ne bi bilo "šta bi bilo da je bilo" , raditi kao da je svaki dan poslednji i ništa ne prepustiti sudbini. To je mač sa dve oštrice, bar meni, posle me uvek boli glava. Dodatni problemi.
A opet kažu sve što znaš da ne valja po tebe, ne čini, već je sve to bolje samo prepustiti mašti. Takoreći sve se završilo, i pre nego što je počelo.
Al opet, nanovo, kad god nekoga upoznaš, prosto se nameće to pitanje, kao večita ljudska dilema, da li postupiti moralno i maštati ili pak drugačije? Mutna posla.
Postoje one fraze koje smo već čule a i opet bi pale na njih!
"Muškarci za jedno veče strasti, upropaste ti ceo život". Tako kažu,ali zvuči malo ekstremno. Kao da su oni krivi za svo zlo i nesreću.I nisu, ima devojaka koje ništa drugo i ne žele, do samo jedno veče strasti.I smatram da su one najvećim delom krive za ovu zbrku. Ranije je postojala romantika, a danas "Šta je to"? Uz malo sreće možda i upoznaš po neku preostalu dušu koja je romantik. A uz mnogo više nesreće, upoznaš nekog ko ti obeleži život, i stvara mučninu svaki put kad se setiš tog događaja. On je frajer, jer je imao još jednu, a ti si ona poslednja, što joj se svi iza leđa smeju. Jer si kao naivna, pomislila da si možda baš ti ta koja ga možeš promeniti, jer si pomislila da je možda sa tobom drugačije. Ali nije, nikad nije tako. Neprijatno je samo setiti se toga, kao da nije dovoljno što tebe mori i ne da ti mira, već i drugi znaju. Al zaboravi se sve vremenom, mislim ljudi zaborave, al ti, bojim se nikad. Ali se opametiš, i naučiš da prepoznaš takve kao što je bio on, i to je ono kad ne padaš. Već se uzdižeš, jer zapamti ti uvek imaš moć!
Sreća
Slavi !
Lako je glumiti. Sve što nas boli mi sakrijemo, duboko negde potisnemo, al nikad ne zaboravimo u potpunosti. Neverovatno je kako nas samo trenutak vrati tamo gde smo nekad bili... Neverovatno je kako jedna pesma može nanovo doneti emocije. Kao da vreme nije prošlo, i da se ne može zaboraviti. Nezaboravno. Svega se setim, i priznajem nedostaje, fali ona pažnja i oni poljupci na semaforu. Al đaba. Sve je uzalud, ti kraj nje si. Život ipak ide dalje, ako nisi ti, biće neko novi, bolji. Jer uvek može bolje, i uvek ću težiti tome. I nije strašno, neka ti je srećno sa njom, da još godina slaviš taj dan. Dan kao i svaki, običan, po nečemu poseban. Dan kada sam ja sa mojim prijateljima u kaficu primala čestitke za još jednu godinu života i otvarala poklone. Dan kada si ti počeo sa njom, novi život. Zato slavi, jer i ja slavim! Različiti načini, različita svrha !
