Bilo je vreme...
U nekom trenutku u životu dobiješ onu potrebu da kažeš i saznaš sve. Što je vreme prolazilo, umesto da zaboravljam, kod mene je rasla ta potreba da sve nanovo proživim i ispitam.Srećna sam, jesam. Al‘ eto fali. Došao je dan. Vidim i čujem što šta se novo dešava. I pitam ga, skupim hrabrosti da pustim poruku.Sad je trenutak da se sve sazna. Zašto mi je dao broj onda kad smo se prvi put upoznali, kao i zašto ja njega nisam pozvala? Zašto smo se dopisivali do 3 sata ujutru, zašto nije pominjao devojku ? Zašto kad ga vidim u gradu ja se skrijem, zašto se ne javim? Zašto je posle ispao kreten, i slao one poruke? Zašto mi se posle sam javio, izvinjavao i zašto je dao novi broj? Zašto sam ga ipak pozvala, i zašto je pustao to veče baš te pesme? Zašto smo se prećutno posvađali, ne progovorivši ni reč? I zašto sam pri tom poslednjem viđanju prošla pored njega kao da ga nema? Sve je postalo jasno, sva su pitanja odgovorena, a na pola od njih sam i ja znala odgovor. Sada je ostalo još jedno pitanje, kako će mu se zvati sin? I nekako sada sve ima smisla, i polako se prisećam da sam par noći pre sanjala sovu, kažu to znači da imaš neke nerazjašnjene probleme u prošlosti. Možda je baš ovo, to što mi je trebalo da krenem dalje...
