Ljubav, očaj, ljubomora, snovi....
Mislim da sve muškarce možemo da podelimo na dve grupe.
*Prvi su oni koji su sa tobom, al` kao da i nisu, zapravo dok god može da se jede sa strane, ješće, jer im je uvek lepše ono što nemaju. Zapravo takvo ponašanje je pre svega njihov nedostatak poštovanja tebe. A ti si najčešće slepa kod očiju...
*Drugi su oni koji očajnički žele da te obeleže. Kada kažem obeleže, pre svega mislim da njihovu želju da svi znaju da si ti samo njegova. S jedne strane koliko god ovo lepo zvučelo, ima i one neželjene efekte, jer je takav najčešće ljubomoran...
Ne mogu a da se ne zapitam, da l` postoji i treća grupa? Koliko god razmišljala, zapravo mislim da ne postoji.
Mada jedno može biti uteha, svaki od njih će naći neku koja će ga zaludeti, zbog koje će se menjati. Jer na kraju krajeva svi imamo istu potrebu : voleti i biti voljen! A koliko god mislili da gubimo, svaki put kad pokažemo emocije, zapravo i nije tako.
"protoTIP"
Zašto one koji nas tretiraju kao djubre, kujemo u oblake...? Zašto one koji su dobri, mi se pitamo šta im fali...? I zašto se svi hvataju za barabe...? Da li je to neki poremećaj, nepisano pravilo, mazohizam....?
I šta je uopšte tip muškarca, jel` to onaj što smo mi zmislile, pa nikako da nađemo, ili je to pak onaj što smo ga pravili od blata, dok je on lagao i varao...? Nešto nedostižno, ili baš suprotno... A koji je razlog zašto uvek kad upoznamo nekog dobrog upoređujemo ga sa baš onom barabom, koja nekako do tada kao da je radila dobre stvari ...? A baš taj što je dobar ispadne kao "frik", i onda se pitaš šta njemu fali...
I šta ako nam život šalje, samo dobre, da li to znači da treba da menjamo prototip našeg muškarca...?
Ne mogu a da se ne zapitam da li treba da se zadovoljavamo sa onim što nam život pruža, ili uvek samo našim idealima..?
