Zavist ?!
Čudno je šta je to u ljudima, pa nas navodi da zavidimo nekome. Zavidimo najčešće prijateljima, čije živote dobro poznajemo. Zavidimo im na njivohim uspesima, ljubavnim životima, poslovima... Nije zavist, kao neki greh, već misao "Eh da sam to ja". Najčešće se javlja u onim trenucima kada nismo zadovoljni našim životima, kada nam se nešto loše desi, ili kada nemamo sreće koju svi toliko tražimo. Većinu vremena smo zadovoljni onim što nazivamo životom, ali...
Pričam sa drugaricom, i ona kaže : "Imaš sve, sve su ti pružili tvoji, kad neko gleda sa strane tvoj život je super, single si, nemaš zbog koga da se nerviraš" i tako u okrug. U kojoj meri ona meni zavidi toliko i ja njoj, kažem :"Imaš sve, preselila si se i zajedno živiš sa dečkom, udaćeš se, imaš posao, i sama si svoj čovek". Ona kaže "nekada je bolje da nemaš nikoga, nema briga", a ja kažem "nekada je i ta briga potrebna, jer to čini život".I može do sutra.
Ne mogu a da se ne zapitam, da li je to posledica svega što proživimo, pa uvek mislimo dugima je lakše, ili je to prosto u našem DNK da zavidimo?
